1981 godine kompjuteri su još uvek bili mistifikovani i gledani kao nešto što nije za običnog korisnika. Sinclair Research je vec uveliko i uspešno radio da razbije te tabue svojim neverovatno niskim cenama mada i izuzetno ograničenim mogućnostima. Atari je takođe već izbacio svoje prve kompjutere za kućnu upotrebu. I Commodore je vec bio u trci ne samo svojim obrazovnim "PET" kompjuterima već i svojim prvim pravim kućnim kompjuterom VIC 20. Ipak najvazniji predstavnik tog doba je tek stupao na scenu.Commodore 64 će preoteti scenu i izolovati Evropu kao poslednje veliko tržište koje nije prihvatilo konzole kao glavni vid elektronske zabave.
Početak ovog kompjutera je sve samo ne uobičajen. Commodore koji se bavio poslovnim digitronima (CBM znači Commodore Business Machines) i obrazovnim/školskim kompjuterima (čuvena PET serija) se spremao za izdavanje kućnog kompjutera i uzme svoje parče zarade od tržišta koje je rapidno raslo. Ali umesto da razvijaju svoju tehnologiju, što je bilo čest slučaj u to vreme, odličili su se da je nabave sa strane. U to vreme u finansijskim problemima se našla mala kanadska firma koja je upravo razvila zvučni i grafički čip za novu arkadnu ploču. Ta ploča je trebalo da učitava igre sa kaseta i drži ih u memoriji dok bi najbolje rezultate čuvao mali memorijski modul napajan zamenljivom baterijom. Koncept sličan onom koji je 12 godina kasnije iskoristio SNK za svoj revolucionarni Neo Geo MVS. Commodore je odmah stavio svoju šapu i bez ikakvih problema kupio firmu. Ubrzo je izašao Commodore VIC 20 koji je imao sve grafičke i zvučne adute da osvoji publiku. Uspeh je postojao ali ne onakav kakvim su ga očekivali. Ubrzo sa ovim kompjuterom izlazi Commodore 64. Poboljšali su grafički i zvučni čip, kontrolu memorije kao i njenu veličinu i naravno operativni sistem koji je bio ujedno i programski jezik BASIC.
ako je u Evropi uspeh debeljka (najpopularniji nadimak Commodorea 64) bio neverovatan do tada u ostatku sveta je slika bila drugačija. U Severnoj Americi posle uspesne 3 godine borbe sa Atarijevim kozolama u odnosu na koje je imao velike hardverske prednosti biva brzo potučen do nogu od Nintendovog NES-a, a u Aziji i Japanu se skoro nije ni pojavljivao. Za Japan je bila napravljena specijalna verzija, Commodore MAX, koji je takođe izašao 1982 i bio oslabljena verzija debeljka sa gumenom flat tastaturom. Totalno nerazuman potez sa Commodoreove strane kojim je probao da se probije low end mašinom na tržište prezasićeno istima (tačnije ova verzija C64 je bila razvijena za ceo svet ali je jako retko nuđena van Japana). Jedino je još na južnoameričkim tržištima bio koliko toliko uspešan.
Glavni problem, gledano sa igračke strane, u ranim godinama ovog sistema bio je relativno loš kvalitet igara. Većina igara tipa tog doba je bila izvodljiva na starijim i slabijim kompjuterima i konzolama. I konverzije sa arkada po kojima je bio poznat su uglavnom bile lošeg kvaliteta sa svega par izuzetaka. Monopolistička politika Nintenda je sprečila sve ostale, pa i Commodore da pokašaju da se dočepaju prava na konverzije najpopularnijih igara tog doba i poprave svoj položaj. Ipak malo po malo kvalitet igara se popravljao i rani hitovi su ostali samo legende pred naglim porastom kvaliteta. Jedan od glavnih uzroka za to je verovatno najveća baza proizvođača igara ikada. Skoro svaki deseti vlasnik Commodorea 64 je pravio neku svoju igru. Velika većina je bila đubre koje ni najbedniji izdavač ne bi izdao ali bilo je tu i odličnih ideja, igrivosti kao i neverovatnih tehničkih karakteristika. To je dovelo do objavljivanja preko 10.000 komercijalnih igara za debeljka. Neverovatna količina sa na žalost malim procentom stvarno kvalitetnih naslova. Osim kvaliteta igara medij je imao veliki uticaj. Mada su kasete bile jeftine za proizvodnju imale su više veoma značajnih mana. Prvo piraterija je bila olaksana upravo zbog medija sto je naravno imalo negativan odjek među proizvođačima igara. Osim toga učitavanje sa keseta je umelo da potraje i do 15 minuta sto svakako nije bilo dobro. I mogućnost da se igre sastoje iz više poddelova je bila osakaćena potrebom za premotavanjima i oslanjanjem na neprecizni ugrađeni brojač. Dok sa druge strane 64KB memorije nije davalo previše prostora za velike igre.
Disk drajv je premostio skoro sve probleme (piraterija je ostala). Igre su se brzo učitavale, mogle su se sastojati od mnogo delova i time probiti barijeru ob 64KB bez potrebe za zamornim premotavanjem. Nije bilo potrebe ni za jos dosadnijim nameštanjem glave. Ali cena diska je bila skoro jednaka ceni kompjutera, a isto je važilo i za prostor koji zauzima. Kako je vreme prolazilo disk je postajao, kao i kompjuter, sve jeftiniji a vremenom i značajno manji pa se sve češće nalazio po kućama. To je dovelo do pojave velikog broja igara koje su ga zahtevale i do probijanja memorijskih ograničenja. Ali pre nego što pređemo na jedinstvenu specijalnost debeljka da se detaljnije osvrnemo na toliko hvaljeni hardver. Ceo kumpjuter je bio spakovan ispod tastature u kutiju koja je oblikom podsecala na kutiju za hleb (inace ta varijanta je poznata kao Breadbox) svetlo krem boje sa nesto tamnijim tasterima. Ispod toga je kucao motorolin procesor 6510 na veoma nezaokruženom taktu da bi se umnožavanjem istog dobila frekventna osnova za video signal. Procesor je bio prilično napredan za svoje vreme tako da je njegova frekvencija od približnih 1MHz davala veoma zadovoljavajuće rezultate. Naročito ako uzmemo u obzir da se skoro uopšte nije zamarao grafikom i zvukom (morao je da preupucuje podatke iz memorije ka pravom čipu ali ništa više). Transformator za struju je stajao odvojeno negde na pola kabla za napajanje.
Za grafiku je bio zadužen VICII (Video Interface Controller) koji je sam po sebi pričao o svom poreklu. Imao je hardversku podršku za sprajtove veličine 21x21 sa 4 boje. Uz to su svih 8 podržanih sprajtova imali svoje registre tako da se sva kontrola nad njima mogla prepustiti hardveru uključujući i detekciju kolizije. Grafika je zvanično bila u rezoluciji 320x200x16boja ali sa važnim ograničenjem na 2 boje po jednom 8x8 bloku. Postojao je i takozvani Color mod gde je ograničenje bilo 4 boje po jednom 8x1 bloku ali je rezolucija padala na 160x200. SID koji je puštao umilne i neumilne zvuke Commodorea je takođe bio revolucionaran među kućnim kumpjuterima. Bio je to trokanalni sintetizator zvuka sa mogućnostu generisanja tonova u rasponu od 7 oktava ali ono što ga je izdvajalo je bilo to što je to bio prvi pravi sintetizator zvuka u kućnim računarima koji je samim tim mogao da reprodukuje digitalizovani audio zapis mada samo pri 8Bit skali i pri 11KHz sto je bio maksimum SID-a. Osim toga mogao je uspešno interpolirati i četvrti kanal ali zbog velikog opterećenja centralnog procesora u tom modu, isti je retko korišćen.
Jedinstvena specijalnost debeljka je prevazilaženje ograničenja hardvera. Zvuči čudno ali vremenom su pronalaženi načini da se urade stvari za koje su dizajneri kompjutera bili spremi da se zakunu da nisu moguće. Sve je počelo prikazivanjem sprajtova u borderu, delu ekrana van dohvata grafičkog čipa koji je mogao samo da menja boje. Ali radni deo ekrana je mogao biti pomeren ili slagan da je pomeren i na taj način neke stvari su mogle sa se strpaju van njega. Odatle se krenulo u nepregledan niz trikova, nedokumentovanih komandi, greški u čipovima kojima su se postizali zanimljivi rezultati itd. Vrhunac bi definitivno bili IFLI grafički mod koji debeljku davao teoretsku rezoluciju od 320x200x128 boja (maksimalni broj postignutih boja je 87 a i slika se tresla kao luda dok je procesor radio skoro punom parom) i teranje kontrolerskog čipa u prvom 1541 disk drajvu da vrši matematičke operacije i oslobađa centralni procesor za druge poslove. Za kraj spomenimo i programče zvano Gigaload koje je ubrzavalo rad sa diskom neverovatnih 7 puta! Otovorenost i proširivost je bila još jedna važna stavka u uspešnosti. Sa strane su bila dva joystick porta (koji su bili identični onima sa Sega MasterSystema ali nedevoljno iskorišćeni sobzirom da je postajao samo 1 taster na joysticima), kao i konektor za napajanje. Zadnja strana je krila ono pravo. Pored R/F (antenskog) izlaza i konektora za kasetofon tu su bili i Memory Expansion port koji je bio korišćen za najveće egzibicije sobzirom da je imao najveću fleksibilnost od svih, zatim User Port koji je u stvari paralelni port i Serijski post koji je korišćen između ostalog i za povezivanje diska. Tu se još našao i kompozitni video izlaz za vezu sa monitorom. Dodaci koji su se pojavljivali za C64 su bili stvarno raznovrsni i ponekad uistinu jedinstveni. Počevši od standardnih kao što su miševi, razni uređaji za masovno skladištenje podataka (postojao je i hard disk kontroler, SCSI tipa) do stvarno egzotičnih tipa adaptera za obradu video signala (jedinstven slučaj na 8-bitnim kućnim računarima), oscloskopa, govornih modula, senzora mirisa i svih ostalih zamislivih i nezamislivih skalamerija. Dodaci su od njega činili jeftino rešenje za mnoge amatere i entuzijaste, pa čak i profesionalce kao ispomoć u raznim poslovima. Poznat je slučaj gde ih je jedna britanska firma koristila za kontolu strugova za drvo pri izradi klasičnog nameštaja.
Sa ovakvom korisničkom bazom obično dolazi i ekvivalentno jaka underground scena. Commodore 64 je imao verovatno najjaču i sigurno najfanatičniju demo scenu. Okupljanja demo grupa su bila veličine današnjih što će reći zauzimala su više sajamskih hala. Kompetitivnost je bila na najvišem mogućem nivou a atmosfera iako napeta u smislu dokazivanja ko je najdublje prokljuvio svog ljubimca bila je opuštena u smislu drugarstva i bliskosti ljudi (sa par nužnih izuzetaka na žalost). Skoro svi veliki proboji u programiranju i najjaci trikovi su nastali ovde. Najveći dokaz fanatizma je da ova demo scena još uvek postoji. Istina svela se na desetak malih grupa ali na većini okupljanja drugih demo scena još uvek postoji C64 kategorija na kojim pored tuh grupa ima dosta pojedinačnih prijava za takmičenja.
Sve u svemu Commodore 64 je ostavio značajan trag u srcima svojih vlasnika kao i u istoriji igara. Ovako briljantan kompromis izmedju igračke i ozbiljnog kompjutera nije više nikad postignut. 
 
| 
